Za Branku

Susreti

uspomene — Autor branki @ 22:28

 

Ušla si u moj život jedne letnje večeri. Gledala me svojim krupnim plavim očima netremice, ne štedeći osmehe i "slučajne" dodire. Mislio sam na tebe narednih dana...

Mislio sam na tebe sve do našeg sledećeg susreta. Znala si šta želiš, znala si i da ja tebe želim. Uhvatio sam te za ruku i sakrio te u sobi punoj ljudi... i ljubio te... nisam znao da li su prošli minuti ili sati, samo sam znao da želim da te ljubim duže, posle svakog poljupca...

Rastali smo se.. I nastavio sam da mislim na tebe.

 


Ti i ja

uspomene — Autor branki @ 22:53

Trenutak u kom si moja, kad sva zadrhtiš od moga dodira, kad osećam uživanje dok mi prsti klize po tvojoj koži i kroz tvoju kosu, dok prate liniju tvog tela... to je trenutak za koji živim.Volim kad se izgubim u tebi...

Guraš mi ruke i jedva uspevaš da se odupreš strasti koju oboje osećamo... I opet, ne prestaješ da me ljubiš... Znaš li da si ti devojka koju sam najviše ljubio? Devojka koja me je najviše ljubila... Bliskost s tobom je bezvremena, traje oduvek i zauvek... I to znači da prema tebi osecam ono osećanje, koje zvuči iskreno jedino ako se ne izgovori... ono koje se oseti...

Tvoje sitne pegice na nosu prate me iz tvoje sobe sa staklenim vratima i prozorima koji gledaju u budućnost, na neko drugo mesto, gde ću te sledeći put videti.


...Opet

uspomene — Autor branki @ 13:19

 

? - Na to pitanje ćeš morati sama da pronađeš odgovor.

Budiš u meni jaču strast svakim sledećim viđenjem i svaki put te više želim. Izašla si i iznela svoj ponos koji je progutao i mene i ceo kraj u kom smo bili, i učinila si da te poželim, u trenutku. Sledeće veče smo proveli zajedno...

Uvek si se trudila da svaki naš susret učiniš savršenim. Za mene si dovoljna samo ti i to mi je jedino pravo savršenstvo... Način na koji mi se predaš, u potpunosti, kad osećam da zaista jesmo jedno... svaki tvoj pogled, svaki tvoj pokret razumem i znam  da znači: Volim te... Umiljavanje dok te mazim, ili strastveni zagrljaj i poljupci kad me dugo ne vidiš... jednostavno-savršeno...

Otišla si kao što voda sklizne kroz prste... opet.


Ukus

uspomene — Autor branki @ 12:31

 

Budim se sa tobom u mislima, jos uvek držeći te za ruku u onom prelasku iz sna u javu, kad ne znaš da li je to što vidiš stvarnost, gledam te kako se osmehuješ, dok potpuno ne isčezneš... Svaka poruka koja mi stigne u sitne sate pomislim da je od tebe, da si najzad shvatila. Ali, ti ostaješ nema...

I ovaj put činiš mi se različita od svih prethodnih, nekako si mi u isto vreme i nežnija i surovija, i slabija i jača, i emotivnija i hladnija. Prošlo je vreme, i čovek se promeni. Kod tebe, kao da jedino što te veže sa onom starom Brankom je ime... Svaki put se ponovo zaljubim u tebe. Imam onu tremu kao tinejdžer kad treba prvi put da se poljubi, iako dobro poznajem ukus tvoga poljupca...

Pratim te pogledom dok ulaziš u zgradu, upijajući svaki tvoj pokret. Do sledećeg viđenja...

 


Dzez

uspomene — Autor branki @ 17:00

Pročitala sam...- rekla si, uhvativši me skroz nespremnog. Nisam očekivao tvoj poziv. A ipak sam znao da ćemo se čuti.

Nikako da pogodim prave reči kad pričam sa tobom, iako u glavi mislim da je to jedan običan razgovor, koji ništa neće promeniti. Bio sam u pravu.Najlakse je voleti zamišljenu osobu, voleti svoj lik u nekome, nego zaista otvoriti srce i primiti tu osobu. Jednom sam negde pročitao:

Ako je voliš, pusti je da ide. Ako ti se vrati, znači da i ona tebe voli.

Vreme je jedino što imam. A ti nisi kukavica. Možda ovaj citat ne važi u našem slučaju?


Sećanje

uspomene — Autor branki @ 20:28
 
Mnogo puta sam počinjao da ti pišem, imao ogromnu želju da te vidim i čujem, a onda presečem i sve obrišem, mislivši da je ipak tako najbolje. 
I uvek se vrtim oko pitanja: Zašto? Da li je ovako najbolje?
 
Između nas su postojale emocije koje nisam mogao da kontrolišem, i upravo sam radio suprotno njima, nisam imao hrabrosti da im se prepustim... 
 
Možda da sam bio iskren prema sebi, kao što si ti bila, stvari bi bile drugačije. Možda u nekom drugom svetu neopterećenom običnim životom mi bismo mogli da uživamo jedno u drugom zauvek. Možda... Čudna ta reč možda. Pušta te da sanjariš i da se zanosiš dok te nešto ne spusti na zemlju i shvatiš da je ipak onako kako jeste. 
 
Oduvek sam ti se divio na tvojoj smelosti da se prepustiš emocijama i da činiš onako kako se osećaš. Ja nikad nisam imao takvu slobodu. Pitam se i što pišem sada sve ovo, kada znam da više ni ne dolaziš ovde. Valjda nostalgija... ili da bi mi bilo, na neki način, lakše, da ne držim to sve u sebi. Još uvek si mi inspiracija, posle toliko vremena.